Mimezis i ideologija : od Platona do Altisera i dalje

Abstract

U trenutku kada se nešto imitira, ono se lepi, ono obeležava i samog imitatora; ne postoji nevina imitacija. Imitacija nužno utiče na onog koji imitira, po dobru ili (češće) po zlu, a pravljenje jednostavne kopije nečega nužno utiče na original. To je možda najkraći način da se opiše Platonovo bavljenje prirodom mimezisa u Državi. Cilj ovog članka je da se ponudi sažet prikaz pogleda na čudesne magične moći mimezisa i nastojanja da im se suprotstavi. Budući da je tema obimna, rad će se usredsrediti na nekoliko perspektiva: otpočeće pozorišnom parabolom Svetog Genezija, koja će voditi do Paskala i Altiserove teorije ideologije, ne bi li se onda ispitali načini na koje je moderna pokušala da se oslobodi mimezisa (Brehtova začudnost, femininost kao mimezis Irigare, Badjuovo antimimetičko držanje, Frojdovo objašnjenje magije i Lakanovo objašnjenje uživanja). Šta je ono stvarno mimetičke čarolije koje ima tako široko razgranate estetičke i političke posledice? Rad predlaže odbranu mimezisa i tvrdi da modernost, potiskujući tradicionalnu umetnost u prošlost mimezisa i predstavljanja, u svojoj srži održava porečeno jezgro mimezisa.