Природна теологија и оци IV вијека

Abstract

У раду аутор покушава да преиспита тезу према којој природна теологија, као продукт западног ума, представља непознаницу за православну теолошку традицију. Усмеравајући се на четворицу најважнијих отаца IV века који су пресудно утицали на формирање теологије православне Цркве: Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Богослова и Григорија Ниског, аутор истражује у којој мери се у њиховим основним делима могу пронаћи елементи и главне поставке природне теологије. Тако се најпре испитује њихово учење о човеку као икони Божијој, на основу ког се приказују могућности богопознања заснованог на самосагледавању. Потом се анализира како су и у којој мери оци са својим савременицима – незнабошцима, делили сам концепт божанства. Надаље се истражују могућности за заснивање морала на темељу човекове природе и поретка космоса. Поставља се питање да ли, и у којој мери, природа открива Бога, какав однос између Творца и твари стоји иза тога, каквог је карактера сазнање које се на тај начин о Богу стиче, те до које мере се у теолошком говору може употребљавати аналогија између Бога и створеног света. Напослетку, испитује се однос отаца према највишим достигнућима ’природног разума’ тог времена – јелинској паидеји – и њен однос према откривеној истини. На самом крају, аутор настоји да дâ одговор на питање: да ли се може, и на који начин говорити о природној теологији наведених отаца Цркве.