Otpornost: Asimetrije makro-diskursa i mikro praksi

Abstract

Otpornost je fundamentalna čovekova funkcija koja, kroz adaptaciju na nepovoljne, stresne i rizične okolnosti kao postojeću ili naučenu veštinu, omogućava pozitivan ishod njegovog funkcionisanja uprkos teškoćama. Ovako određen koncept fenomena otpornosti u savremenim uslovima se razmatra kao element strukture javnih politika (makro-diskurs) ― otpornost se određuje normativnim i vrednosnim aspektima koji utvrđuju za koga je otpornost dobra, šta se njome brani i šta su prihvatljivi načini za njeno ostvarivanje i razvijanje. Otpornost se može posmatrati i kao mikro-proces, na nivou lokalnih zajednica, kao lokalna praksa, lokalni kapacitet i spontano samoorganizovanje uz uvažavavanje visokog stepena lokalne autonomije. Razlika između ova dva nivoa delovanja otpornosti (makro i mikro) nekada suprotstavlja dva elementa otpornosti, a to su zahtev za adaptacijom, sa jedne strane i zahtev za transformacijom, sa druge. Otpornost kao penološki fenomen otkriva se kroz uporedivost koncepta otpornosti sa konceptom odustajanja od kriminala, što opravdava fokusiranje mehanizama koji omogućavaju da se ta dva procesa. Ovo ima poseban značaj u vezi sa praktičnim implikacijama za rad sa ranjivim kategorijama stanovništva jer ovi koncepti podrazumevaju da je pojedinac aktivan subjekt, nosilac procesa izgradnje i jačanja vlastitih pozitivnih kapaciteta, uprkos onom što trpi, i usmereni su na identifikovanje snage umesto rizika ili deficita.

Cilj ove knjige o otpornosti je otvaranje prostora za interpretaciju otpornosti u kontekstu izgradnje socijalnog kapitala, na osnovu razmatranja dominatnih normativnih i vrednosnih postavki, različitih polaznih perspektiva o tome ko su nosioci otpornosti, kakva je njihova pozicija u društvenoj strukturi i kako se otpornost interpretira.