Estetika i intersubjektivnost

Abstract

Интерсубјективност се у раној модерној естетици појављује као један од најосновнијих њених чинилаца, пре свега, као питање укуса. Упркос увреженом схватању да је естетски доживљај нешто приватно субјективно рани модерни естетичари (попут Шефтсберија, Хјума, Канта итд.) највећи напор су уложили да објасне интерсубјективност овог доживљаја, како наглашавајући његов друштвени карактер тако и објашњавајући захтев за његовом интерсубјективном валидношћу. Притом сам појам интерсубјективности више никако није могао остати исти. Наместо круто схваћене интерсубјективности засноване на општеприхваћеним нормама, препознатљивим колективним обрасцима и појмовима, као и општим правилима, ступио је феномен интерсубјективности који је омогућавао флексибилност, промене, незнање, игру и креацију нових правила. Самим тим ни теорија вредности није могла остати иста, она је морала да омогући не само инвенцију вредности већ и интерсубјективност ново-креираних вредности.