Нечија или „општенародна“ пацијенткиња: значај друштвеног положаја и неформалних односа приликом порођаја у Србији

Abstract

Anthropological research on post-socialism points to the need for informal relations when navigating social and health care systems, while feminist research on childbirth points out the negative consequences of the dominant medicalized model of childbirth on women’s experience. This paper combines these two types of research and points to the role of informal relations in negotiating childbirth in Serbia and the role of peoples social positioning influencing the possibilities of using these relations. Based on eighteen months of ethnographic fieldwork on the practices of providing maternal health care in Serbia, the aim of this paper is to show how a woman's social position affects her ability to establish a relationship within the state health care system, and to reconsider the claim that informal relationships can protect women from interventionism during childbirth in Serbia. Using informal relations (veze) in order to have your doctor during childbirth is a key concern for women in Serbia. Informal relations transform women from (no)bodies into somebodies, someone’s patient. Women of poorer economic status, women from rural areas, and often women of Roma ethnic origin have limited opportunities to establish informal relations in state maternity hospitals. Informal relations do not fully protect women from interventions but affect the type and timing of interventions.

Антрополошка истраживања постсоцијализма указују на неопходност стварања неформалног односа (везе) за навигирање кроз системе социјалне и здравствене заштите, док феминистичка истраживања порођаја указују на негативне последице доминантног медикализованог модела рађања на порођајно искуство жена који одликује технократски и отуђујући приступ према женама. Овај рад спаја ова два вида истраживања и указује на улогу неформалних односа, веза, приликом преговарања порођаја у Србији, али и на значај друштвене позиције људи утичу на могућности коришћења везе. Заснован на осамнаесто-месечном етнографском раду о праксама пружања здравствене неге трудницама и породиљама, овај ради има за циљ да укаже како друштвени положај жене утиче на њену способност да успостави везу унутар система државне здравствене заштите, али и да преиспита тврдњу да везе могу да заштите жену од интервенционизма приликом порођаја у Србији. Имати свог лекара „преко везе“ спада у корпус основних брига жена у Србији када се приближи време за порођај. Ако има успеха у овом подухвату, трудница се претвара из ничије, то јест, „општенародне“ пацијенткиње у нечију пацијенткињу. Жене лошијег економског стања, жене из руралних средина и често жене ромског етничког порекла имају ограничене могућности остварења везе у државним породилиштима. Везе не успевају у потпуности да заштите жене од интервенција, већ утичу на врсту и време спровођења интервенција.