Repository of The Institute for Philosophy and Social Theory
    • English
    • Српски
    • Српски (Serbia)
  • English 
    • English
    • Serbian (Cyrillic)
    • Serbian (Latin)
  • Login
View Item 
  •   RIFDT
  • IFDT
  • Radovi istraživača
  • View Item
  •   RIFDT
  • IFDT
  • Radovi istraživača
  • View Item
JavaScript is disabled for your browser. Some features of this site may not work without it.

Развој националних институција за људска права

Thumbnail
2016
bitstream_7927.pdf (1.040Mb)
Authors
Глушац, Лука
Contributors
Стојановић, Ђорђе
Лишанин, Младен
Book part (Published version)
Metadata
Show full item record
Abstract
У раду се представља развој концепта националних институција за људска права, од Другог светског рата до данас, с посебним акцентом на Париске принципе, као својеврсним „међународним уставом“ националних институција за људска права. Аутор указује да би се колоквијално, свака институција која делује на простору једне државе и у мандату има заштиту и унапређење људских права могла називати националном институцијом за људска права. Ипак, када се овај појам користи у међународном политичком и правном саобраћају, онда под њега потпадају оне институције које задовољавају Париске принципе, које је Резолуцијом усвојила Генерална скупштина УН 1993. године. С тим у вези, објашњен је процес акредитације националних институција за људска права, који врши Међународни координациони комитет, али и права које статус националне институције за људска права омогућује, превасходно, у УН, родном месту и највећем промотеру ових институција. Аутор показује да тзв. хибридни или омбудсмани за људска права могу... да испуне Париске принципе и тиме бити буду акредитовани као национална институција за људска права са највишим А статусом, док с друге стране, омбудсмани прве генерације (административни или класични), због недостатка експлицитног мандата за заштиту и унапређење људских права, не могу да испуне све потребне услове. У раду су представљени и постојећи модели националних институција за људска права и њихова географска раширеност. Коначно, аутор показује да постојање националне институције, па и највишег акредитационог статуса, није поуздан индикатор стања људских права у држави.

Keywords:
националне институције за људска права / Уједињене нације / омбудсман / људска права / међународни координациони комитет.
Source:
Србија и институционални модели јавних политика: проблеми и перспективе, 2016, 265-301

ISBN: 978-86-7419-285-6

[ Google Scholar ]
Handle
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rifdt_2221
URI
341.231.14:316.334.3+351.941(100)“1945/2015“
http://rifdt.instifdt.bg.ac.rs/123456789/2221
Collections
  • Radovi istraživača
Institution/Community
IFDT
TY  - CHAP
AU  - Глушац, Лука
PY  - 2016
UR  - 341.231.14:316.334.3+351.941(100)“1945/2015“
UR  - http://rifdt.instifdt.bg.ac.rs/123456789/2221
AB  - У раду се представља развој концепта националних институција за људска права, од Другог светског рата до данас, с посебним акцентом на Париске принципе, као својеврсним „међународним уставом“ националних институција за људска права. Аутор указује да би се колоквијално, свака институција која делује на простору једне државе и у мандату има заштиту и унапређење људских права могла називати националном институцијом за људска права. Ипак, када се овај појам користи у међународном политичком и правном саобраћају, онда под њега потпадају оне институције које задовољавају Париске принципе, које је Резолуцијом усвојила Генерална скупштина УН 1993. године. С тим у вези, објашњен је процес акредитације националних институција за људска права, који врши Међународни координациони комитет, али и права које статус националне институције за људска права омогућује, превасходно, у УН, родном месту и највећем промотеру ових институција. Аутор показује да тзв. хибридни или омбудсмани за људска права могу да испуне Париске принципе и тиме бити буду акредитовани као национална институција за људска права са највишим А статусом, док с друге стране, омбудсмани прве генерације (административни или класични), због недостатка експлицитног мандата за заштиту и унапређење људских права, не могу да испуне све потребне услове. У раду су представљени и постојећи модели националних институција за људска права и њихова географска раширеност. Коначно, аутор показује да постојање националне институције, па и највишег акредитационог статуса, није поуздан индикатор стања људских права у држави.
T2  - Србија и институционални модели јавних политика: проблеми и перспективе
T1  - Развој националних институција за људска права
SP  - 265
EP  - 301
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rifdt_2221
ER  - 
@inbook{
author = "Глушац, Лука",
year = "2016",
abstract = "У раду се представља развој концепта националних институција за људска права, од Другог светског рата до данас, с посебним акцентом на Париске принципе, као својеврсним „међународним уставом“ националних институција за људска права. Аутор указује да би се колоквијално, свака институција која делује на простору једне државе и у мандату има заштиту и унапређење људских права могла називати националном институцијом за људска права. Ипак, када се овај појам користи у међународном политичком и правном саобраћају, онда под њега потпадају оне институције које задовољавају Париске принципе, које је Резолуцијом усвојила Генерална скупштина УН 1993. године. С тим у вези, објашњен је процес акредитације националних институција за људска права, који врши Међународни координациони комитет, али и права које статус националне институције за људска права омогућује, превасходно, у УН, родном месту и највећем промотеру ових институција. Аутор показује да тзв. хибридни или омбудсмани за људска права могу да испуне Париске принципе и тиме бити буду акредитовани као национална институција за људска права са највишим А статусом, док с друге стране, омбудсмани прве генерације (административни или класични), због недостатка експлицитног мандата за заштиту и унапређење људских права, не могу да испуне све потребне услове. У раду су представљени и постојећи модели националних институција за људска права и њихова географска раширеност. Коначно, аутор показује да постојање националне институције, па и највишег акредитационог статуса, није поуздан индикатор стања људских права у држави.",
journal = "Србија и институционални модели јавних политика: проблеми и перспективе",
booktitle = "Развој националних институција за људска права",
pages = "265-301",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rifdt_2221"
}
Глушац, Л.. (2016). Развој националних институција за људска права. in Србија и институционални модели јавних политика: проблеми и перспективе, 265-301.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rifdt_2221
Глушац Л. Развој националних институција за људска права. in Србија и институционални модели јавних политика: проблеми и перспективе. 2016;:265-301.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rifdt_2221 .
Глушац, Лука, "Развој националних институција за људска права" in Србија и институционални модели јавних политика: проблеми и перспективе (2016):265-301,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rifdt_2221 .

DSpace software copyright © 2002-2015  DuraSpace
About RIFDT | Send Feedback

OpenAIRERCUB
 

 

All of DSpaceCommunitiesAuthorsTitlesSubjectsThis institutionAuthorsTitlesSubjects

Statistics

View Usage Statistics

DSpace software copyright © 2002-2015  DuraSpace
About RIFDT | Send Feedback

OpenAIRERCUB