Život tela. Politička filozofija Džudit Batler

Abstract

Ono što politička filozofija Džudit Batler radi na najtemeljniji je način povezano s performativnošću. Jasno je, performativnost je ključan pojam njenog teorijskog poduhvata, reč koja prva dolazi na um kad se na njega pomisli. Međutim, ovde je reč o jednom vrlo specifičnom aspektu performativnosti, o izvođačkoj dimenziji samog teksta. Tekst izvodi: svaki njen tekst je svojevrstan performans u jeziku (i moglo bi se tvrditi da je upravo to ono što njene tekstove čini tako zavodljivim i rasplesanim, ili frustrirajućim i parališućim). Moja osnovna teza – i to je ono što ovu knjigu izdvaja u odnosu na nebrojena tumačenja raznih aspekata njenog dela – jeste da politička filozofija Džudit Batler izvodi pobunu u ravni ontologije (PL, 33), izvodeći to kao zahtev koji nam se upućuje, koji nas izaziva. Tekst je taj koji nas nagoni da se zapitamo šta je stvarno, da li je to sve što jeste i da li se stvarno može misliti nekako drugačije – štaviše, može li se nešto učiniti da stvarno postane drugačije. Zapitanost o kojoj je ovde reč nije, međutim, svodiva na intelektualnu radoznalnost. Nešto se u tekstu, i u nama zajedno s njim, buni, a svaka pobuna uvek ima političku narav. Političko, dakle, iskrsava iz samog teksta, pojavljuje se i angažuje in medias res. Sam tekst ne nudi objašnjenja pobune, on nije njen opis, niti se ona ikada njime na neki izričiti način propisuje. Pa ipak, zahvaćeni tom tekstualnom pobunom u ravni stvarnog, postajemo zatečeni u činu koji nas otvara, koji nas inicira u promenu koja nam se zbiva sada i ovde. Knjiga nosi naslov Život telā zbog toga što se na nekom neizrecivom nivou pobuna doživljava kao neizbežna, kao nešto čemu se ne možemo odupreti jer je ulog previsok: ulog je sâm život. Oni koji bar donekle poznaju delo Džudit Batler jamačno će zastati kod reči „telo“. Nije li se zamašan deo kritike njenog dela organizovao oko pretpostavke da se telu nikada nije poklanjalo dovoljno pažnje? Nije li takoreći opšteprihvaćena teza da teorija performativnosti i njeno specifično uobličenje roda i pola staju na put onom što se uobičajeno određuje kao stvar tela? Zar se subjekt performativnosti ne javlja kao neumoljivo zapreten u diskurse, i nije li upravo on simbol gotovo potpunog odsustva materijalnosti, takav da postoji jedino kao lingvistička stvar, u govornom činu? Premda bi se moglo reći da uvođenjem prekarnosti Batler stavlja značajniji naglasak na tela čime kao da unekoliko koriguje svoje početke, moja će tvrdnja biti da je telo nesvodivi subjekt njene političke filozofije, te da je telo ono što u bitnom smislu spaja performativnost i prekarnost, odnosno ranu i kasnu fazu njenog rada. Život tela je ono što nas čini društvenim bićima, ono što uslovljava da jedina ljudska stvarnost bude društvena stvarnost. Kako „izmeniti“ stvarno tako da ne postoje životi koji će biti manje življivi i, samim tim, manje ljudski, pitanje je koje će, prvi put jasno formulisano u Okvirima rata (Frames of War [2009]), postati na specifičan način vezano za polje socijalne ontologije.