Suveren, suvereno, suverenost. O pravnoj fikciji, o rastelovljavanju poglavara i o krvarenju u ime superlativa

Abstract

Један век после славног дела Шест књига о Републици Жана Бодена (1576), у коме се по први пут стара реч, реч сувереност [souveraineté], употребљава како би се

именовала једна наводно сасвим нова „ствар“, Лајбниц покушава да преуреди и по- ново осмисли једно име за које се уопште не зна шта показује, скрива или шта зане- марује. Његова интервенција и његов покушај да разреши ову велику збрку, данас су и

актуелне и заборављене у исти мах.

Да ли је онда оправдано, да следећи Лајбницове напоре у тумачењу и реконст- рукцији суверености, прецизније разумемо немир који се налази у изворима ове фа- талне конструкције коју је започео Јеан Боден? Да ли ће овакав приступ разоткрити

све оне претпоставке за „крвава жртвовања невиних од стране амбициозних вла- дара“, о којима говори Лајбниц, а које се налазе у начелима борбе за сувереност? И

да ли онда употреба Лајбница у сврхе „прилажења“ Бодену, заиста обећава успех у демолирању ове теолошко-политичке фантазије?