Formiranje aktivnog i tolerantnog građanstva. Potencijal i ograničenja deliberativnog modela demokratije

Abstract

Iako su mišljenja podeljena o tome koliko danas možemo da pričamo o krizi demokratije ono oko čega postoji konsenzus jeste da sve manji broj građana aktivno učestvuje u javnom životu zajednice. Građani su sve manje informisani, sve manje zainteresovani za javna pitanja i demokratske institucije i – što ima značajne posledice za samu suštinu demokratije – sve manje se prepoznaju u političkim odlukama koje donose elite (Crouch 2004, Dalton 2004). Iz perspektive demokratske teorije jedini mogući odgovor na ovakvu situaciju demokratskog deficita bio bi osnaživanje građanske participacije. Ipak, iako se čini da je danas ideja o vrednosti i opravdanosti demokratske participacije postala neosporiva, ponovo se čuju zahtevi za ograničavanjem mogućnosti građana da učestvuju u donošenju političkih odluka, ali i u javnom životu uopšte . Polazeći iz perspektive deliberativnog modela demokratije, u ovom radu se tvrdi da je zahtev za redukovanjem prostora za građansku participaciju ne samo očigledno loš, zbog toga što dodatno urušava demokratiju ne dozvoljavajući da se napravi prostor za osnaživanje građanstva, već se zasniva i na teorijskim i empirijskim pretpostavkama koje nisu adekvatno postavljene. Pored toga, kroz problematizovanje koncepta idealnog građanina, ovaj rad pre svega ističe značaj aktivnosti i tolerantnosti kao karakteristika idealnog građanina koje su neophodne za ostvarenu demokratiju. Koristeći argumente deliberativnog pristupa demokratiji i uvide iz analiza deliberativnih arena, u radu se prvenstveno argumentuje kako je formiranje aktivnog i tolerantnog građanstva empirijski moguće, ali i kako ove dve karakteristike građanstva ne moraju biti u tenziji.