UN Sanctions against the FRY– Some Moral Aspects of a Coercive Diplomacy Form

Abstract

This paper deals with UN economic sanctions against the FRY as the first in a series of forms of international intervention in the ex-Yugoslav crisis. In the first section, the author presents statistic indicators of the effects of sanctions on all subsystems of the Serbian society, corroborating the viewpoint that they were not more humane, but only, as it was observed by analysts, less noisy and less expensive means of coercion than application of armaments. In the following part of the paper the author concentrates on ethical aspects of this diplomatic instrument pointing out that it represents a form of collective punishment and as such being incompatible to the ethical principle of individual responsibility, i.e. attributability of responsibility to an individual for his own behaviour. As such they were not, as it was contended, an instrument of establishment of, by the acts of the incriminated regime disrupted international justice, but a punishment lever, which, as the author concludes, by its inadequacy (in respect of the choice of the target group to which the punishment was directed, differentiation of application, appropriateness to the committed act,...) took on the form of retaliation put into effect for the purpose of producing the desired state of affairs on the terrain of political interests instead of the declared international ethics “terrain”.

Предмет рада су економске санкције ОУН против СРЈ као прва у низу форми међународног интервенисања у еx-југословенску кризу. У првом делу рада ауторка излаже статистичке показатеље ефеката санкција на све подсистеме српског друштва, аргументујући у прилог становишту да оне нису биле хуманије, већ само,

како су уочили аналитичари, мање бучно и јефтиније средство принуде од приме- не оружја. У следећем делу рада ауторка се усредсређује на етичке аспекте овог

дипломатског оруђа истичући да оно представља облик колективног кажњавања и да је као такво инкомпатибилно етичком принципу индивидуалне одговорности, односно приписивости одговорности појединцу за његово понашање. Као такве оне нису биле, како се тврдило, инструмент васпостављања, актима инкриминисаног режима нарушене међународне правде, већ полуга кажњавања, које је, закључује

аутока, својом неадекватношћу (у погледу избора циљне групе на коју је казна усме- рена, диференцираности примене, примерености почињеном делу,...) попримило

форму одмазде, спровођене у сврхе произвођења жељеног стања ствари на поли- тичко-интересном, уместо декларисаног међународно-етичког "терена".