Mirovne misije OUN na prostorima ex-Jugoslavije i problem nepristrasnosti međunarodnog mirovnog posredovanja: slučaj mirovne misije u BiH

Abstract

Aуторка у раду тематизује деловање међународних мировних мисија ОУН на подручју ex-Jугославије од почетка деведесетих година протеклог века наовамо. Oна полази од становишта да је њихов међународноетички смисао садржан у очувању и унапређењу мира, oдносно минимализовању могућности обнављања сукоба који су претходили његовом успостављању. Приврженост међународног мировног посредовања том начелу ауторка пропитује на примеру мировног мисионарства на подручју некадашње југословенске републике Босне и Херцеговине. Aнализом њего­ вих карaктеристика она закључује да је заговарајући афирмацију духа уместо слова Дејтона, међународна заједница са САД на челу, вршила темељну ревизију уместо доследне имплементације његових споразума, а мировна мисија ОУН у том прегнућу одиграла улогу кључног и незаобилазног агенса. Kao таква, својим де­ ловањем на подручју Босне и Херцеговине, она је, сматра ауторка, пре била у функцији разрешавања кризе у корист једног њеног, од самог почетка фаворизованог актера, него у служби њеног доследног и трајног пацификовања, чиме је нарушила један од кључних међународно-етичких принципа мировног посредовања као таквог – непристрасност, односно неутралност према свим сукобљеним странама, а уместо минимализовања могућности њиховог поновног конфронтирања, oбeзбeдилa му снажне претпоставке.

In her paper the author takes as a theme the activity of the UN international peacekeeping missions in the regions of ex-Yugoslavia from the beginning of the nineties in the past century until now. She starts from the viewpoint that their international-ethical sense contained in maintenan­ ce and promotion of peace, i.e. reducing the possibility of renewing the conflicts which preceded their establishment. The adherence of the international peace mediation to that principle is examined by the author on the example of the engagement of peacekeeping missions in the regions of the former Yugoslav republic of Bosnia and Herzegovina. Relying on a thorough analysis of their characteristics, she concludes that by advocating the affirmation of the spirit instead of the letter of Dayton, the international community led by USA, made thorough revision instead of consistent implementation of Dayton agreements, while the UN Peace Mission in that endeavour played the role of key and unavoidable agent. As such, by its activity on the territory of Bosnia and Herzegovina, the Mission was, the author believes, rather in the function of solving the crisis in favour of one of its parties preferred from the beginning, than in the service of its consistent and permanent pacification, by which it disrupted one of the key internationalethical principles of peace mediation as such – impartiality, i.e. neutrality in relation to all confronted parties, and instead of minimalising the possibility of their repeated confrontation, created strong preconditions for it.