Zataškano jevanđelje pohlepe?: ekonomija i njena radikalna kritika

Abstract

Рад излаже два типа критике економије, како као релативно младе научне дисциплине тако и као темељног и руководећег начела модерног капитализма изграђеног на прототипу похлепног homo economicusa. Оријентационо бисмо их могли назвати левом и десном или научном и религијском критиком, али се оне често сливају у једно инсистирајући на вредностима које надилазе ону једину вредност деификованог слободног тржишта и на неправедности коју оно, као организациони принцип друштва, намеће. У својим „конзервативним“ или „прогресивним“ варијантама, та кардинална критика се понекад закључује у оспоравању сваког надлештва економије над друштвом и сугестији потпуног одступања од владања према њеним узусима који, под алибијем доброћудног „властитог интереса“, славе грамзиво стицање, а понекад у „алтернативним“ визијама економисања које једнако не пристају на „логику капитала“. Закључује се да је, у сваком случају, реч о драгоценој проблематизацији коју, најзад, у савремености практикује и сама економија – само наизглед парадоксално – као одговорна наука афирмишући се тек довођењем у питање властитих принципа.

The paper looks at two types of criticism of the economy, both as an emerging discipline, as well as an established and guiding principle of modern capitalism built on the prototypical greedy homo economicus. These two types of criticism could be defined as left and right, or scientific and religious critiques. However, they often merge into one view that insists on values that override the singular value of a self-defying free market, and the injustice that is imposed by that same market and which in turn serves as the organizational principle of the entire society. In its “conservative” or “progressive” variations, such cardinal criticism sometimes stems from bringing into question the dominance of economy over the entire society and moving away from the supremacy of those principles that, under the veil of benign self-interest, celebrate avaracious acquisition. Sometimes, such criticism could also emerge from “alternative” visions that similarly dismiss the „logic of capital“. It can be concluded that, in any case, such problematization is of great value and that, after all, it is practiced by the economy itself – though in a seemingly paradoxical manner – as a responsible science that can only be affirmed through bringing into question its founding principles.