Od prava čoveka ka ljudskim pravima: čovek – nacija – čovečanstvo

Abstract

Insistiranje na tome da ljudska prava i prava čoveka (kodifikovana u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima i Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, respektivno) nisu jedno i isto, kako bi se u prvi mah moglo zaključiti na temelju pojma „čovek“ koji se javlja u oba naziva, predstavlja okosnicu ovog rada. Razvijanjem ovog motiva u tekstu nastojim da pokažem sledeće: da je pojam „čovek“, iako po definiciji inkluzivan i u apstraktnom smislu nediskriminativan, u vreme kada i praktički ulazi u upotrebu (u prosvetiteljsko doba revolucija) zapravo zasnovan na prećutnom isključivanju i da je samo na temelju tog isključivanja mogao da označava „slobodne i jednake“. Iako paralelni ili istovremeni nastanak i implementacija prava čoveka i nacionalnih prava isprva deluje protivrečno, nastojim da pokažem da je taj paradoks samo prividan, budući da je sam pojam čoveka ograničen i isključujući, te utoliko kompatibilan s ekskluzivnošću koja je nužni uslov pojma nacije. Posledice nacionalizama – svetski ratovi, pre svega – iznele su na videlo nemogućnost opstanka koncepcije slobode i jednakosti zasnovane na bratstvu ljudi (belih evropskih muškaraca), i nemogućnost demokratije koja je samo parcijalna iako hini univerzalnost. Kodifikovanje univerzalnih ljudskih prava predstavlja odgovor na ovu unutrašnju diskrepanciju u jednakoj meri u kojoj je reakcija na razornost svih tipova nacionalizama. Pojam života, koji u tekstu obrazlažem, korespondira temeljnom zahtevu na pravo na život (kao prvom i osnovnom ljudskom pravu), koje više ne pripada „čoveku“, već svakome/svakoj.