Генеалогија – O концепту ангажованог метода истраживања кроз рад Мишела Фукоа

Abstract

Један од значајних трендова у савременим друштвено-хуманистичким наукама је бављење питањем ван-научног доприноса ових наука, пре свега питањем о њиховим могућностима да допринесу еманципаторним тенденцијама у друштвено- политичким кретањима. Име Мишела Фукоа је неизбежно у разматрању ове тематике с обзиром да је овај аутор експлицитно политизовао свој интелектуални рад, непосредно га везујући за њему савремене друштвене проблеме, активистичке покрете и организације. Аутор ће стога у овом излагању извршити реконструкцију Фукоовог схватања односа између интелектуалног рада и друштвено-политичког ангажмана не би ли тим путем изградио концептуални модел ангажованог метода истраживања. Почећемо хронолошким излагањем стадијума развоја Фукоовог схватања ангажоване улоге генеалошких истраживања, од радних седамдесетих до краја његове каријере средином осамдесетих година. Показаћемо како се у сваком од ових стадијума развија један од концептуалних елемената модела генеалогије као ангажованог истраживачког метода. У првом стадијуму услед своје сарадње са маоистичким друштвеним покретима и организацијама за права затвореника и ментално оболелих Фуко генеалогију концептуализује као метод историјског истраживања чија је улога указивање на арбитрарност постојећих друштвених институција. Тим путем резултати генеалошких истраживања функционишу попут „дискурзивног огледала“ које читаоцима показује како су начини на које је њихово сопство организовано под утицајем контингентних историјских фактора. Фуко овде развија схватање генеалогије као истраживачког метода чији је циљ десубјективација појединаца тј. указивање на могућности за организацију сопства које савремене институције потискују. У следећем стадијуму, током Фукоовог истраживања феномена „управљања“ (governmentality), он развија други аспект концептуалног модела генеалогије као ангажованог метода истраживања, а то је тенденција ка изградњи „критичке заједнице“. Наиме, Фуко истражује управљање са циљем да критикује политички програм тадашње Комунистичке партије Француске у жељи да утиче на развој алтернативних облика прогресивног политичког организовања. Он стога овде развија схватање генеалогије као „мапирања“ значајних тачака развоја политичког отпора и политичких сукоба у друштвеном пољу. Ослањајући се на најновије анализе до сада не објављених Фукоових рукописа показаћемо да се у овом периоду развија концептуални елемент који схватање генеалогије као метода десубјективације допуњује елементом ресубјективације. Тачније, Фуко генеалогију почиње да схвата као истраживачки метод креирања знања и дискурса чија је улога субјекција појединца као актера у делатној заједници усмереној ка производњи алтернативних пракси и модела субјективности у циљу пружања отпора савременом организовању друштвеног живота и институција. Напослетку ћемо се осврнути на трећи стадијум током ког Фуко развија своје схватање етичког оквира генеалошког метода истражујући феномен „парезије“ (parrhesia). Под етичким оквиром мислимо на модус егзистенције тј. концептуализацију генеалошког истраживања као дискурзивног делања. Према Фукоу парезија подразумева дискурс који указује на арбитрарност постојећег уређења друштвеног живота и стога указује на алтернативне могућности његовог организовања. Парезијаст дакле егзистира на „границама културе“ и његов дискурс указује на потиснуте потенцијале за другачије начине бивствовања. Ослањајући се на радове савремених истраживача Фукоове мисли закључићемо да се генеалошки метод може видети као дискурзивна пракса производње знања које указује на контингентну природу институција у оквиру којих постојимо у савремености. Такође закључићемо да ангажована димензија те дискурзивне праксе подразумева упућивање својеврсног „позива“ на ангажованост кроз укључивање у „заједницу“ чија је улога производња пракси и облика бивствовања које прекорачују границе културе у којој се налазе.