Uživanje u antici

Abstract

Антика, с једне стране као епоха, период, историја или старина, а са друге, као идеја, илузија, сјећање или метафора, нераскидиво је везана са садашњошћу, и то не само овом садашњошћу, већ и сваком до сада (а и вјероватно ће слично бити и са сваком будућом садашњошћу). На многе ствари се позивамо када своје активности, понашања, дјелања или размишљања оправдавамо античким узорима или коријенима. Најчешће су то разноразне врлине, мудрост или општи принципи попут доброте, рецимо. Ипак, овом приликом бих се осврнуо на један, на први поглед, скоро па нефилозофски аспект чији коријен такође можемо пронаћи у антици – а то је уживање. Уживање (хедонизам) није неуобичајена тема код античких филозофа (као код Аристипа, Платона или Епикура, да издвојимо само неке). Уживање никада није сматрано врлином, чешће је узимано као негативна него као позитивна карактеристика, а увијек је представљало значајан дио људског живота, од антике па до данашњих дана (штавише, чини се да највише заокупља савременог човјека). У овом осврту биће ријечи и о темељима који су постављени при тумачењу уживања још у антици, а које данас узимамо као дате и општеприхваћене ставове. Уз то, један добар дио савремене литературе о задовољству, срећи, добром животу, као и веома популарне литературе о самопомоћи, умногоме се заснива на анализама античких филозофа, посебно епикурејаца и стоика, 15неријетко злоупотребљавајући њихова тумачења и банализујући их до непрепознатљивости и, сходно томе, до бесмисла. Природно је да се идеје које смо наслиједили из антике мијењају, реорганизују, прилагођавају и уклапају у савремено окружење. На овом мјесту корисно је назначити разлику између традиције, која представља континуитет или преношење утицаја кроз вријеме или са генерације на генерацију, и рецепције, под којом се више подразумијева тумачење, трансформисање или преуређивање наслеђа с тенденцијом стварања, а не само подражавања или пуког копирања и опонашања. Нешто слично догодило се и у ренесанси: под препородом антике, ослањање на античке узоре узимало се као пожељно или корисно за креирање новог, другачијег и оригиналног (било да је ријеч о литератури, поезији или пак скулптури или сликарству). Тако исто рецепција антике и данас, на овај или онај начин, одудара од коријена, како у свим осталим аспектима тако и у прихватању, разумијевању и „конзумирању” уживања. У складу с тим, потпуно је јасно и очекивано одударање од античких норми или принципа уживања. Ипак, иако су се средства, циљеви и начини уживања мултипликовали у односу на стара времена, ипак је остало нешто слично (да не кажем исто): унутрашњи, душевни аспекти који прате уживање или су проузроковани њиме. Осјећај задовољства је вјероватно идентичан, или макар сличан, код особа из IV в. ст. е., оних из XV в. н. е. и неког савременог човека. Управо ту лежи значај анализе и тумачења антике, који могу, макар ми се тако чини, допринијети мало смисленијем и хуманијем односу према ужицима, општем благостању и предностима које данашњи живот нуди.