Epikurova anti-teleologija

Abstract

Епикур је сматрао да настанак универзума као и свега онога што видимо или што постоји у њему није резултат неке божанске силе или пак провиђења. Он је, као и све његове присталице, дубоко критиковао филозофе који су вјеровали да је универзум настао са као исход намјере, одлуке или воље неког божанског бића (или више њих). У КД 1 се јасно тврди да „блажено и вечно (непролазно) биће (божанство) ни само нема никакву тегобу, нити оптерећује неко друго биће тегобом. Зато не зна ни за гнев ни за пристрасност, јер све то у себи садржи слабост.“

Божанства, премда постоје, не баве се свијетом нити управљају њиме, већ живе у вјечном блаженству, негдје између свјетова, далеко од метежа који влада свијетом, стварима и људима у њему. Самим тим, свијет нема неку сврху или телос, тј. не постоји разлог зашто је настао већ је, једноставно, настао. Објашњење његовог настанка је материјалистичке природе. Све што имамо данас је последица слободног кретања (падања) атома у празнини као и њиховог изненадног скретања са уобичајене путање.

Ово важи како са космолошке стране тако и са антрополошке. Последице овакве епикурејске теорије су вишезначне. Прво, материјалистичко разумијевање свијета води нас у детерминизам, што је Епикуру неприхватљиво. Друго, незаинтересованост богова за људска дешавања разрјешује човјека од бриге и страхова које гаји према њима и смрти; треће, и нама релевантно јесте да, урушавајући телеолошки принцип, на неки начин се антиципира „галилејско“ објашњење у науци – које се заснива на посматрању и експерименту, насупрот „аристотеловском“ приступу који се базира на финалном узроку као објашњењу.

Епикурејска физика, насупрот неким ранијим представама космолошких теорија које имају своје (коначне) сврхе и које можемо узети као неку врсту интелигентног или пак природног дизајна (попут Анаксагориног ноус-а, Емпедоклеових Љубави и Мржње, а посебно Платона и Аристотела), заснива се на скретању атома. То изненадно скретање можемо разумјети као индетерминисаност, спонтанитет, неочекиваност или случајност. С једне стране скретање можемо узети као случајност која је лишена сваке сврхе или циља, док с друге можемо прихватити да оно представља неку активност која је потпуно непроузрокована. У оба случаја, овакву идеју можемо схватити као рудиментарни облик савременог појма шансе или вјероватноће, односно као пробабилистичко и не-телеолошко објашњења универзума.