Nasleđe Edipove sfinge: udes samoidentifikovanja

Abstract

Рад излаже историју саморазумевања човека пратећи промене кроз које је пролазило разумевање митског сусрета Едипа и Сфинге. Прво се детектује образац према коме модерна у Едипу препознаје и слави тријумф човека над природом и његово одговарајуће уздизање у сувереног субјекта. Средишњи део рада нуди преглед савремених (ре)интерпретација Сфингиног наслеђа које сугеришу пожељност или неопходност „нове митологије”. Оне врхуне у налазу да је Едип, у компулзивном настојању да потпуно рашчара свет, прогнао сваку тајну и занос из њега, па је дошло доба за његово „поновно зачаравање”. Завршни део рада искушава и препоручује трећу стратегију: просветитељско демитологизовање просветитељства као последњег мита, разоткривење да је Едип тајна Сфинге, да је она његов конструкт. Стога је на њему да преузме одговорност за пројекције произашле из несигурности у властити идентитет и статус у свету, уместо да митским представама обнавља образац непријатељског држања према природи и свему различитом од себе.

The paper seeks to signalize the history of human self-understanding through the changes that the mythical encounter between Oedipus and the Sphinx underwent. First, a pattern is detected according to which the modern in Oedipus recognizes and celebrates the triumph of man over nature and his corresponding elevation into a sovereign subject. The central part of the paper offers an overview of contemporary (re)interpretations that restore the right to the Sphinx and suggest the desirability or necessity of a “new mythology”. The central part of the paper offers an overview of those contemporary (re)interpretations that restore the right of the Sphinx and suggests the desirability or necessity of a “new mythology”. The finding is that Oedipus, in a compulsive endeavour to completely disenchant the world, banished every secret and ecstasy from it, so the time has come for its “re-enchantment”. The final part of the paper tests and recommends a third strategy: the Enlightenment’s demythologization of the Enlightenment as the last myth, revealing that Oedipus is the secret of the Sphinx, his construct. That is why it is his responsibility for insecurity into his own identity and status in the world not to move narcissistically onto projections of everything different from himself that he has subjugated or will subjugate, but, for the sake of both himself and the world, less intimidated, more peacefully and in solidarity approach to it.