Развој националних институција за људска права

Abstract

У раду се представља развој концепта националних институција за људска права, од Другог светског рата до данас, с посебним акцентом на Париске принципе, као својеврсним „међународним уставом“ националних институција за људска права. Аутор указује да би се колоквијално, свака институција која делује на простору једне државе и у мандату има заштиту и унапређење људских права могла називати националном институцијом за људска права. Ипак, када се овај појам користи у међународном политичком и правном саобраћају, онда под њега потпадају оне институције које задовољавају Париске принципе, које је Резолуцијом усвојила Генерална скупштина УН 1993. године. С тим у вези, објашњен је процес акредитације националних институција за људска права, који врши Међународни координациони комитет, али и права које статус националне институције за људска права омогућује, превасходно, у УН, родном месту и највећем промотеру ових институција. Аутор показује да тзв. хибридни или омбудсмани за људска права могу да испуне Париске принципе и тиме бити буду акредитовани као национална институција за људска права са највишим А статусом, док с друге стране, омбудсмани прве генерације (административни или класични), због недостатка експлицитног мандата за заштиту и унапређење људских права, не могу да испуне све потребне услове. У раду су представљени и постојећи модели националних институција за људска права и њихова географска раширеност. Коначно, аутор показује да постојање националне институције, па и највишег акредитационог статуса, није поуздан индикатор стања људских права у држави.