Приказ основних података о документу
Развој националних институција за људска права
dc.contributor | Стојановић, Ђорђе | |
dc.contributor | Лишанин, Младен | |
dc.creator | Глушац, Лука | |
dc.date.accessioned | 2021-05-22T15:06:06Z | |
dc.date.available | 2021-05-22T15:06:06Z | |
dc.date.issued | 2016 | |
dc.identifier.isbn | 978-86-7419-285-6 | |
dc.identifier.uri | 341.231.14:316.334.3+351.941(100)“1945/2015“ | |
dc.identifier.uri | http://rifdt.instifdt.bg.ac.rs/123456789/2221 | |
dc.description.abstract | У раду се представља развој концепта националних институција за људска права, од Другог светског рата до данас, с посебним акцентом на Париске принципе, као својеврсним „међународним уставом“ националних институција за људска права. Аутор указује да би се колоквијално, свака институција која делује на простору једне државе и у мандату има заштиту и унапређење људских права могла називати националном институцијом за људска права. Ипак, када се овај појам користи у међународном политичком и правном саобраћају, онда под њега потпадају оне институције које задовољавају Париске принципе, које је Резолуцијом усвојила Генерална скупштина УН 1993. године. С тим у вези, објашњен је процес акредитације националних институција за људска права, који врши Међународни координациони комитет, али и права које статус националне институције за људска права омогућује, превасходно, у УН, родном месту и највећем промотеру ових институција. Аутор показује да тзв. хибридни или омбудсмани за људска права могу да испуне Париске принципе и тиме бити буду акредитовани као национална институција за људска права са највишим А статусом, док с друге стране, омбудсмани прве генерације (административни или класични), због недостатка експлицитног мандата за заштиту и унапређење људских права, не могу да испуне све потребне услове. У раду су представљени и постојећи модели националних институција за људска права и њихова географска раширеност. Коначно, аутор показује да постојање националне институције, па и највишег акредитационог статуса, није поуздан индикатор стања људских права у држави. | sr |
dc.language.iso | sr | sr |
dc.rights | openAccess | sr |
dc.rights.uri | https://creativecommons.org/licenses/by/4.0/ | |
dc.source | Србија и институционални модели јавних политика: проблеми и перспективе | sr |
dc.subject | националне институције за људска права | sr |
dc.subject | Уједињене нације | sr |
dc.subject | омбудсман | sr |
dc.subject | људска права | sr |
dc.subject | међународни координациони комитет. | sr |
dc.title | Развој националних институција за људска права | sr |
dc.type | bookPart | sr |
dc.rights.license | BY | sr |
dcterms.abstract | Glušac, Luka; Razvoj nacionalnih institucija za ljudska prava; | |
dc.citation.spage | 265 | |
dc.citation.epage | 301 | |
dc.type.version | publishedVersion | sr |
dc.identifier.fulltext | http://rifdt.instifdt.bg.ac.rs/bitstream/id/7927/bitstream_7927.pdf | |
dc.identifier.rcub | https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rifdt_2221 |