Show simple item record

dc.creatorKrstić, Predrag
dc.date.accessioned2019-07-18T21:01:47Z
dc.date.available2019-07-18T21:01:47Z
dc.date.issued2018
dc.identifier.issnеISSN 2406-0836
dc.identifier.urihttp://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/casopisi/ZMSDN_166.pdf
dc.identifier.urihttp://rifdt.instifdt.bg.ac.rs/123456789/2006
dc.description.abstractУ овом раду полази се од „жртава” насиља друштвене критике и њихове перцепције повређивања критиком. Налази се да се могу препознати и артикулисати три теоријске групације противника критике друштва, које у име заштите оних вредности које верују да критика оспорава устају против ње: традиционалисти, „некритички” или „посткритички” ужљебљени у овај или онај неупитан свет; „политофили”, који заступају аутономију вештине политике од надређеног судишта ума; „заумни” истраживачи, који у потрази за истином или остварењем искушавају границе рационалности. Закључује се, међутим, да те три стратегије оповргавања друштвене критике немају једнак теоријски домет: једино последња формација остаје лојална гесту критике и када се окреће против ума као основе властитог важења.sr
dc.description.abstractThe starting points of this article are the “victims” of the violence of social critique and their perceptions of wounds it inflicted. It is found that one could recognize and articulate three theoretical groups of enemy of social critique who, in the name of protecting the values they believe the critique challenges, get up against it: traditionalists, “uncritically” or “post-critically”, grooved in this or that unquestionable world; “Politophiles”, advocating autonomy of the art of politics in front of the superior court of reason; researchers of the “irrational” who, searching for the truth or accompishment, test the boundaries of rationality. It is concluded, however, that the three strategies of refuting social criticism have no equal theoretical range: only the last formation remains loyal to the gesture of critique even when it turns against the reason as a ground of its own validity and, in this way, rehabilitate both reason and critique. Unlike the other two types of denial of critique that reject it from the standpoint of social undesirability, early German romanticists and heirs of their “aesthetic” orientation do not abandon rationality, but reconfigurate it. They criticize the rationality with rational means in a clear awareness of its limits: theoretically and socially critical reason consequently turns itself against its own foundations.sr
dc.language.isosrsr
dc.relationinfo:eu-repo/grantAgreement/MESTD/Integrated and Interdisciplinary Research (IIR or III)/43007/RS//sr
dc.rightsopenAccesssr
dc.sourceZbornik matice srpske za društvene naukesr
dc.subjectкритика друштва; традиционализам; аутономија политике; романтизам; рационалностsr
dc.subjectcritique of society; traditionalism; authonomy of politics; romanticism; rationalitysr
dc.titleProtiv kritike: društvo i racionalnostsr
dc.typearticlesr
dc.rights.licenseBY-NC-NDsr
dcterms.abstractКрстић, Предраг; Против критике: друштво и рационалност; Против критике: друштво и рационалност;
dc.citation.issue166
dc.citation.volume69
dc.citation.spage221
dc.citation.epage233
dc.type.versionpublishedVersionsr
dc.identifier.fulltexthttp://rifdt.instifdt.bg.ac.rs//bitstream/id/4659/ZMSDN_166.pdf


Files in this item

Thumbnail

This item appears in the following Collection(s)

Show simple item record